AMON DIN PRVA EVROPSKA TURNEJA

1. septembar ce biti obelezen crvenim slovom u karijeri Amon Dina. 1. septembra Amon Din je krenuo na prvu Evropsku turneju, kao predgrupa velikanima Nile/Grave/Belphegor.
Turneja je obuhvatila 10 koncerata, da ih poredjamo po redu :

01.09.2008 (SK) Bratislava / Randall
02.09.2008 (CZ) Prague / Rock Cafe
03.09.2008 (HUN) Budapest / A38
04.09.2008 (SLO) Ljubljana / Media Park
05.09.2008 (SER) Belgrade / SKC
06.09.2008 (ROM) Bucarest / Studio Martin
07.09.2008 (BUL) Sofia / Black Box
09.09.2008 (CRO) Zagreb / Boogaloo
10.09.2008 (ITA) Bologna / Estragon
11.09.2008 (FR) Marseille / Espace Julien

Prvi nastup je bio u Bratislavi u klubu Randall. U Bratislavi je bio mini festival Apocalypse Deathfest #3, kao predgrupe nastupili su Sanatorium i Craniotomy. Na putu do Bratislave nismo imali nikakvih problema, sve je bilo u najboljem redu. Stigli smo oko 10h i odmah iskoristili da svratimo u lokalni pab na po jedno jutarnje pivo. Oko 12h smo dosli u klub i cekali jos nekih 23 sata da se pojavi promoter i naravno ostali bendovi sa kojima smo nastupali. Koncert je poceo regularno na vreme oko 19h, inace je bio rasprodat, 450 ljudi. Amon Din je nastupao treci i slovacka publika je odlicno prihvatila bend. Kako je A.D svirao tako se sve vise i vise punio klub i ovacije su bile sve vece, da bi na kraju nastupa zasluzeno pokupili gomilu aplauza i naravno nove fanove. Nakon Bratislave uputili smo se ka predivnom Pragu. I tu smo stigli pre svih bendova i uzeli sebi za pravo da proverimo par pabova, popijemo par crnog piva, i naravno obidjemo grad. Prag je jedan od najlepsih gradova u Evropi i na nasu srecu imali smo tu cast da vidimo deo istog. Konacno u Pragu smo dobili dugo ocekivana Laboga pojacala, i zurka je bila spremna. Ovde nije bilo predgrupa, tako da smo mi otvorili koncert. Slicna scena kao i u Bratislavi, kako je odmakao koncert ljudi su prihvatali bend sve bolje, da bi identicno kao i u Bratislavi bio pun klub do kraja nastupa. Ovde je bilo malo manje ljudi, ali takodje odlican koncert. I veoma bitan za nas, jer smo dobili mnogo novih fanova na teritoriji Ceske i Slovacke. Treci dan na turneji je bila Budimpesta. Nazalost u Budimpesti nismo stigli da sviramo. Naime, prikolica na autobusu kojim su putovali Nile/Grave/Belphegor je pukla na ulazu u Madjarsku iz Ceske, i ceo koncert je kasnio. Bilo je pitanje da li ce uopste bendovi stici da sviraju, jer je lokalni promoter morao da salje kombi da prebace svu opremu. Konacno oko 20h su stigli i nazalost nije bilo vremena da Amon Din nastupi jer je sve moralo da se zavrsi do 24:00! Belphegor i Grave su morali da skrate svoje setove pesama, tako da je koncert jedva odrzan. Inace predivan klub, splav na Dunavu, koji je fantasticno sredjen i fantasticno izgleda. Nadamo se da cemo imati jos prilika da sviramo u Budimpesti. Usled problema sa prikolicom sa opremom, koncert u Ljubljani je takodje otkazan, mi smo nakon Budimpeste dosli u Beograd kako bi se odmorili i spremili za sutrasnji koncert kod nas. Isto kao i za Budimpestu, nadamo se da cemo imati prilika da nastupamo u Ljubljani/Sloveniji. Beograd, domaci teren, domaci fanovi, domaci rostilj, domaca rakija/pivo, sve je bilo spremno za odlican koncert. Koncert u SKCu je bio premesten iz male sale u veliku, jer je bilo pakleno vruce u maloj i sigurnost svih ljudi je na prvom mestu bio ovog puta. Oko 500 ljudi je bilo na koncertu, svi smo imali problema sa zvukom, ali je na kraju sve ispalo kako treba. Kao i obicno nasi fanovi su nas docekali najbolje sto je moglo i hvala im na tome. Nakon koncerta ostali smo da se druzimo sa starim prijateljima, novim poznanicima, fanovima, Puno rakije i piva je bilo te veceri. Konacno pripremamo singl nastup u Beogradu povodom promocije novog albuma, ali o tom potom… Nakon vise od 700km puta dosli smo u Bukurest. Nazalost klub Martin nije bio bas blizu grada, tako da smo se odmarali u backstageu koliko god smo mogli. Inace super promoteri, dobra organizacija, odlican ketering, solidan klub itd. Ovaj koncert je isto bio rasprodat, 450 karata. Fanovima iz Rumunije Amon Din je vec poznat, jer je trebalo da nastupamo sa Vaderom 2005. godine kada nem je zbog viza nastup bio uskracen. Tako da smo ovu priliku iskoristili maksimalno, ali o tome kasnije. Naime problemi sa Nileom i tour busom su se nastavili, prvo zadrzavanje na granici od nekih 2h, zatim dve nesrece/saobracajke na putu do Bukuresta, opet kasnjenje, pitanje da li ce biti koncerta. Lokalni promoter je ovog puta obezbedio bubnjeve i bas pojacalo, srecom Laboge su bile u nasem kombiju, pa smo uspeli da se iskombinujemo i sredimo za svirku. Ovde su bile i dve predgrupe Loudrage i Nevrovile, jer je i ovo bio mini festival. Amon Din opet treci nastupa, ovog puta je klub bio pun od pocetka. Imali smo mnogo problema sa zvukom, jer nije bilo tonca, tehnicara itd. Uspeli smo da se snadjemo, i odradimo svirku sto je bolje moglo. Ovaj koncert je do tada mozda bio i najbolji zakljucno sa Bratislavom i Beogradom. Vise nego neocekivano su nas rumunski fanovi prihvatili i uzivali za vreme naseg nastupa. Nadamo se da cemo uspeti da ponovo sviramo u Rumuniji, jer je ono bilo odlicno. E, onda nakon Bukuresta, Sofija… Posto smo imali fantastican koncert 2005. godine sa Vaderom (tj. Bez Vadera koji nisu dosli tj. nisu stigli na koncert). Tada smo ostavili dobar utisak, i ocekivali smo dobar koncert. Ali ono, ono je bilo daleko od ocekivanog, vise od 800 ljudi je doslo da pogleda Amon Din i da napravi pravi haos od koncerta. Prvo cujemo od nekuda skandiranje: “Velika Srbija, Nebeska Srbija”… A kada je poceo koncert to je bilo totalno ludilo. Da ne preteramo, osetili smo se kao bend veceri, sto se na kraju i ispostavilo da je bilo tacno. Na Amon Dinu i Belphegoru je bila najjaca atmosfera tokom veceri. Ovaj koncert ce nam ostati u pamcenju i ostace kao najbolji koncert na celoj turneji. Nakon koncerta gomila ljudi je trazila autograme, zeleli su da se slikaju itd. Vec je u planu ponovni odlazak do Sofije gde cemo imati samostalni koncert. Jedva cekamo! Dan pauze nakon Sofije i uputili smo se ka Beogradu na jos jednu pauzu, a onda u Zagreb. Zagreb nam je bio jedan od vaznijih koncerata na turneji, jer nam je cilj da prvo nastupamo sirom exJugoslavije pa onda da idemo dalje. Nas prvi nastup u ZG i odmah u startu gomila problema, Promoter nije ispunio sve sto je bilo dogovoreno, nema monitora, nema polovina tehnickih stvari koje je zahtevao Nile, koncert umalo otkazan, ali je na kraju sve ispalo OK. Promoter, takodje, nije reklamirao Amon Din, i nije hteo da nam da da se popnemo na binu. Zahvaljujuci Juan “Punchy” Gonzalezu, koji je igrom slucaja bio na turneji sa nama, i koji je bio tour manager Nilea i njihov tonac, On nam spasava koncert i zahvaljujuci njemu sviramo. U klubu za vreme naseg nastupa je bilo oko 250300 ljudi, sto je sasvim OK bilo, i publika nas je za divno cudo sasvim lepo primila. Videlo se da uzivaju i gledaju na Amon Din bez ikakvih predrasuda i ostalih sranja, videli su odlican death/thrash bend i to je bilo najbitnije. Za prvi put je bilo sasvim odlicno! E, nakon Zagreba dugo ocekivana Zapadna Evropa, ali samo dugo ocekivana… Bolonja je bila sledeca destinacija. Stigli smo u Bolonju oko 8 ujutro, i uputili se ka centru grada, da obidjemo sto je vise moguce, jer smo po dogovoru morali da budemo ispred klubova u 14h svakoga dana. Sasvim solidan grad, nista specijalno, staro zdanje, mozda nismo ni stigli da obidjemo ono glavno, ali ono sto smo videli je ostavilo osrednji utisak. Ipak smo bili pod utiskom Praga. Klub je bio nekih 10 km od centra grada, i do sada je to bio najbolji klub u kome smo svirali i najbolja organizacija. Klub za nekih 2.000 ljudi, izgleda savrseno, i ima odicno ozvucenje. Nazalost nije bilo mnogo ljudi na koncertu. Ono sto se odmah dalo primetiti je to, da je ogromna razlika izmedju Istoka i Zapada. Potpuno drugacija publika nego na nasim prostorima. Ali sve u svemu jos jedno iskustvo za nas, mnogo novih ljudi je culo za bend, i mislimo da smo i ovde dobro prosli, obzirom na okolnosti i s obzirom da niko nikada nije cuo za nas. Za sada smo imali najbolji zvuk i mozda najbolji koncert (sto se tice sviranja naravno). Publika je, kao sto smo rekli, mnogo mirnija nego ovde, sto je i izgleda normalno, jer su oni, za razliku od nas, imali koncerte svih ovih godina. Sledeca destinacija Marsej! Do Marseja se putovalo Azurnom obalom, nesto najlepse sto se moze videti, nazalost samo smo prosli pored Nice, Monte Karla, Monaka, jer nismo imali vremena da svratimo u ove gradove/drzave. Zato smo imali vremena napretek u Marseju. Jako lep grad, inace luka. Obisli smo ulice oko kluba, koji je blizu centra grada i stvarno videli prelep grad. Naisli smo i na lokalni CD metal shop, gde nas je vlasnik kluba jako lepo primio i razmenio iskustva sa nama, i odusevio se kada je cuo neke stvari vezane za bend. Ostavili smo mu par diskova koje je insistirao da dobije. Jos jedan jako lep klub u kome smo nastupali. Organizacija mnogo losija nego u Bolonji recimo, fanovi mozda i gori nego u Bolonji. Doduse nas poznanik iz kluba nam je rekao da smo mi odlicno prosli, i da smo bili odlicni to vece . Nazalost to je bio i poslednji koncert na ovoj prvoj turneji po Evropi, i doslo je vreme da se oprostimo sa drugarima, bendovima i drugima. Rezime turneje jedno ogromno iskustvo za Amon Din, promovisanje nase zemlje i naseg metala sirom Evrope nije mala stvar. Proputovali smo preko 7.000 km za 1213 dana, upoznali gomilu novih ljudi, gomilu novih prostranstava, stekli puno novih fanova, sto je i bila poenta turneje. Ostavili smo jako dobar utisak kako na fanove, tako na menadzere, bendove, promotere. Jos jedno poglavlje u istoriji Amon Dina je napisana. Ovo je doduse najveci korak za bend u dosadasnjoj karijeri. Dokazali smo da bend iz Srbije moze da ide na turneju, da u nekim situacijama zvuci i bude bolji od headlinera, sto je retkost u danasnjem svetu metala. Videcemo sta buducnost nosi jer kako je krenulo, nadamo se da ce ici jos bolje. Ocekuje se izdanje (dok ovo citate album je verovatno vec izasao) dugo ocekivanog albuma “Where the Dreams no Longer Exist“, ocekuje nas promocija sirom Srbije, ocekuje nas jos mnogo koncerata van Srbije, i videcemo sta jos… Death Metal!
Branko Milosavljevic FRUBI

EVERGREY
05.07.2008.
SKC, Beograd

Evergrey u Srbiji, part 2! To bi bio sasvim dovoljan razlog za slavlje, da nije negativne atmosfere koja je okruzivala kompletan dogadjaj, tj. krah najavljivanog i sa nestrpljenjem ocekivanog Castle Festivala, koji se trebao odrzati na smederevskoj tvrdjavi od 15. jula. Terra Nostra se ovim koncertom odjavila do daljnjeg, sto se tice dovodjenja stranih bendova u Srbiju, jer propast Castle Festa, i posle toga Judas Priesta na beogradskom Tasu, dovoljni su razlozi za takvu odluku. Svedski dark progresivci su, medjutim, ipak iskoristili priliku da barem odrade solo koncert, pa da iz Beograda produze na Metal Camp u takoblizuatakodalekoj Sloveniji. Tako da smo dobili Evergrey, ali ne bas u sili i slavi sto se opreme tice (Sacramental Blood reklamne opne na bas bubnju najbolje opisuju situaciju), medjutim, nista od svega toga nije umanjilo kvalitet nastupa! Ovaj sastav cine prekaljeni muzicari, a opusten pristup ovom koncertu odgovarao je kako njima, tako i veoma raspolozenim fanovima. Set lista je bila prilagodjena publici, bez obzira sto je vec trebalo krenuti sa promocijom novog albuma (Torn), pa smo pevali i skakali uz Recreation Day, Rules of the Mind, Blinded, Mark of the Triangle, I’m Sorry, A Touch of Blessing i druge, uz straightfromtheheart izvedbu, u kojoj se osecala bliskost sa publikom kakvu pravi fan iz iste samo pozeleti moze. Prirodno, spontano, opusteno... Oko 200 ljudi prisustvovalo je koncertu, ali i svemu sto je usledilo posle, jer cekajuci kombi sa Metal Campa, Tom i ekipa su svesrdno delili autograme, slikali se sa fanovima, pricali, i gde ne pomenuti posteno pili! Retko kad sretoh druzinu koja ne gleda sta je u flasi pre nego sto je u sekundi iskapi! Bez sumnje, bio je to jedan divan dogadjaj, fenomenalan koncert, pa bi bilo kakav konkretniji zakljucak od toga bio potpuno suvisan.
Nebojsa Lakic

CULT OF LUNA
+ The Ocean
24.06.2008.
Feierwerk, Hansa 39, Minhen

Nekih mesec dana pre ovog dogadjaja mnogoclani berlinski sastav The Ocean gostovao je u beogradskom Livingroomu i raspametio sve prisutne fascinantnom rasvetom, kolicinom energije koju pruza, komunikacijom sa publikom i mocnim zvukom. Bila je to, po mnogima, jedna od najboljih gitarskih svirki u nasoj prestonici. Medjutim, okean ima i svoje drugacije strane i one se, sva je prilika, ispoljavaju u maticnoj im zemlji. Prosle godine kao predgrupa ludim Italijanima Ephel Duath The Ocean su zvucali prilicno mrsavo, a tog junskog utorka su ostavili vise nego bledunjav utisak. Moguce je da njihov tretman medju zemljacima diktira kako ce da se ponasaju na bini, to jest koliko ce toga da pruze, jer svaki Nemac je vise sit i umoran od njih, kao sto je svaki srpski death metalac sit Amon Dina. Zbog toga te veceri nije bilo najboljih stvari, komunikacija je bila skromna, cak se ni oni nisu bacali kako umeju. Jedino su svetla bila na nivou, a kako i ne bi kad je u njih ulozen budzet kojim raspolazu svi srpski metal bendovi na decenijskom nivou. Doduse, i merch je bio lep, bilo je finih beloroze dukseva na raskopcavanje za momke s viskom estrogena. Posle The Oceana, Cult of Luna je zvucala kao uragan Gustav koji je pre neki dan razrusio jadni Haiti. Glasniji za nekih 193 decibela, Svedjani su u prvoj pesmi pokazali zbog cega su najbolji evropski sludge/postmetal bend. Gitarista Johannes Persson u majici Darkthronea preuzeo je ulogu vokala na prve dve numere, da bi ga onda nasledio harizmaticni Klas Rydberg, s kojim je Luna postala puni oktet. U nekih 75 minuta napravljen je izuzetan presek prve tri ploce, dok je akcenat bacen na aktuelni konceptualni album Eternal Kingdom. Predanost Sveda je potvrdjivala svaka pesma, jer je zvucala kao mikrokosmos i kao da su samo nju dosli da odsviraju, a opet je ocuvan koncept i prirodan tok lepo uklopljenih noviteta i starih hitova. Precizni kao da snimaju DVD, siloviti poput zemljotresa, ali savrseno krotki u ambijentalnim momentima, i, sa druge strane, odlicno prihvaceni od strane publike, Cult of Luna su demonstirali snagu svog bogatog izraza i pred vedetama srodnog nemackog zvuka, ali i rasprodatom salom odrzali lekciju na temu tendencija u modernoj teskogitarskoj muzici. Lekciju, koju ni Neurosis nekoliko nedelja kasnije nisu bili u stanju da ispredaju ubedljivije.
Vladimir Nincic

MIKE PATTON
15.06.2008.
SKC, Beograd

Kada se pomene ime Mike Pattona, onda svi, koji smo iole upuceni u muziku, pomislimo na Faith No More, oni malo vise upuceni pomisle i Mr. Bungle, oni jos vise i na Phantomas, a oni koji bas prate njegov rad pomisle jos na par njegovih „projekata“ izmedju kojih je i ovaj koji smo imali prilike da vidimo u Beogradu. Cetvorka na cijem je celu Mike Patton priredila nam je „uzitak“ koji se, sem za jos par ljudi u sali, samo izgleda njima svideo. U pitanju je neka vrsta noisea, koja podrazumeva izdrkavanje na instrumentima i Pattonovo kreveljenje i skicanje za miksetom. Moram priznati da su zvuci koje je on licno proizvodio svojim glasom mnogo interesantniji od svega ostalog. Nije sporno da ovi ljudi znaju da sviraju ali nije sporno i to da to sto rade, bolje da ne rade. Toliku kolicinu kakofonije nisam cuo jos od prvog koncerta Napalm Deatha 1996. u istoj ovoj sali. Tada sam to pravdao time da je to ipak Napalm, ali danas ovo ne mogu ni sa cim da opravdam. Patton nas je sat vremena izsmarao najstrasnije, a da ne govorim o tome koliko se dugo cekalo na sam pocetak koncerta... Generalno, ovo je jedan od najgorih „koncerata“ na kojem sam ikada bio. Toliko je sve bilo bizarno glupo i smorno da sam cak (po prvi put u zivotu) morao da izadjem malo iz sale za vreme „svirke“ jer vise nisam mogao da izdrzim toliko proseravanje. Pattonu svaka cast za ranije radove, ali zato za nove...
Vladimir Ljubanovic

LEGACY FESTIVAL
Testament, Obituary, Amorphis, Destruction, Pain of Salvation, Unleashed, Threshold, Dark Funeral, Vader, Rage, Septic Flesh, Belphegor, Bombarder, Amon Din, Simargal
30-31.05.2008.
Hala EXPO, Beograd

Destruction, Obituary, Unleashed, Testament
Da Srbija jos uvek nije na nivou na kome bi vecina mladih i urbanih ljudi zelela da bude, dokazao je i Legacy Festival. Uprkos velikoj angazovanosti i riziku organizatora, uprkos tome sto se znalo par meseci unapred ko ce sve nastupiti, da su u pitanju dosta veliki bendovi, dvorana na Novom Beogradu, obe veceri, bila je poluprazna. Da li je to posledica relativno visoke cene ulaznica, najavljeni festival u Smederevu, Slayer na Tasu, Exit... Ne znam, ali znam da nacickati tolike koncerte u mesecmesec i po dana, je ipak mnogo za budzet prosecne porodice u Srbiji. Kako god, nisu Testament ili Judas Priest neka “sisata sa novim projektom”, koja nam dolazi iz neke nedodjije koju mozete naci samo na vojnim kartama. U pitanju su svetska imena “a to brate kosta!”. Da se vratim na festival. Prve veceri, izmedju ostalih, nastupili su i Destruction i Obituary. Destruction nam drugi put dolaze. Schmier se vec odomacio polako. Poceo je da prica i na srpskom sve sa porukom: “Ja sam Svabo!”. Kao i uvek, Destruction su otprasili svoje odviravsi najvece hitove iz visegodisnje karijere. “Svapska” trojka je, kao i uvek, bila tehnicki skoro savrsena. Pokazalo se da ljudi vole ovaj bend, iako dolazi iz Nemacke, i iako je, ne old school, nego praschool. Ljudi njihove numere znaju, pevaju sa njima, i uz energiju koju bend emituje, predstavljaju jednu pravu malu atrakciju. Iste veceri nastupio je i Obituary. Moram priznati da sam ocekivao da ce se hala pred njihov nastup napuniti. Medjutim, bio sam u zabludi. Broj ljudi se smanjio i to osetno. Obituary moze da odsvira dve vrste koncerta: dobar i dosadan – sredine nema! E ovoga puta je to bila druga varijanta! Da se bend pridrzavao repertoara koji je imao na oficijelnom DVDu, to bi bilo OK. Ovako, forsirati spore stvari, u kombinaciji sa Tardyjevim urlanjem, pa uz to jos i svirati “drum solo” bilo je vise nego naporno za slusanje. Ni Slowly We Rot za kraj nije pomogla. Sto se tice zvuka, i Destruction i Obituary su imali sasvim OK sound. Nazalost, nismo imali priliku da vidimo kako bi to zvucalo da je hala bila puna. Drugog dana nastupili su Unleashed, svedske death metal legende, i zvezde celog festivala Testament! Unleashed su bili sjajni. Forsirali su brze numere, numere sa prvih izdanja i delovali su kao jako, jako dobro uigran tim. Iako se ovaj bend vodi kao death metal, tacnije old school death metal, oni sve vise lice na jedan speed metal bend sa elementima death metala. Ponovicu, bili su sjajni. Kao headlineri festivala nastupili su i Testament. Verujem da ne postoji ni jedan thrash metalac na ovom svetu koji nije pozeleo da ovaj bend vidi uzivo. Ja sam ga licno cekao vise od 20 godina i na kraju sam ga docekao u najboljem mogucem izdanjuu svom gradu, sa prvom postavom (jedino je Paul Bostaph umesto Louie Clementea za bubnjevima) i u izdanju kada su se vratili svojim korenima! Pred njihov nastup sala je bila poprilicno ispunjena, ali ne i puna. Sta da kazem, a da ne budem pristrasan? Sta da kazem, kada je Testament zapoceo koncert sa Over The Wall, nastavio sa Into The Pit, a zatim sa Apocalyptic City... U pubilici je bilo 1000 stepeni. Iako bih lcno voleo kada bi ovaj bend svirao samo numere sa prva dva albuma, ne mogu reci da je njihov izbor bio los. Svirali su najvece hitove i numere sa poslednja dva albuma, koja najvise vuku na stare dane poput D.N.R. ili Three Days Of Darkness... Imali smo prilike da vidimo zasto je Alex Scolnick gitaristagenije, da vidimo ogromnog Chuck Billyja kako urla kao medved i ostvaruje genijalnu komunikaciju sa publikom, Petersona koji je visemanje za vecinu stvari zasluzan, kao i Grega i Paula koji melju ritam sekciju. Naravno, mogli samo da cujemo i Practice What You Preach, Disciples Of The Watch... Posle ovog koncerta, mnogi ce u buducnosti izgledati vise nego smesni, bar u mojim ocima. Vredelo je cekati. Nadam se da cemo imati priliku da ih gledamo na nekom solo koncertu u Beogradu i to sto pre.
Vladimir Ljubanovic

Threshold, Rage, Pain of Salvation, Amorphis
Po cenu da budem pogresno shvacen i isto tako pogresno tumacen, u dve recnice zavrsicu sa onim delom izvestaja koji se tice nastupa pomenutih bendova. Svaki je odradio posao u skladu sa svojim imenom, i publici predstavio najbolje delove svoje karijere, uz minuse koji bi se ticali trajanja Rage nastupa (prekratko), i zbrzavanja Pain of Salvationa. Imali smo priliku ugostiti vodeca imena svetske metal scene (svaki u svom zanru), ali da li smo bili dostojni toga, i da li je organizacija zasluzila prolaznu ocenu kad se sve sabere (i oduzme), na vama je da izvlacite zakljucke. I to bi bile te dve recenice. A sada, o organizaciji. Legacy festival bio je osmisljen veoma dobro, lokacija za odrzavanje istog takodje je odgovarajuca, najave su krenule na vreme, promotivna kampanja, ruku na srce, posteno je odradjena. Ali i laik u ovim metal vodama zapitao bi se koliko je sve to realno izvodljivo, dva metal festivala datumski veoma blizu jedan drugom, od kojih je ovaj drugi (otkazani) okupio mnogo velikih imena, i kao dogadjaj, pretio je da zaseni ovaj prvi (odrzani). I koji je konacni rezultat? Ovaj odrzani jedva prosao nekako, a otkazani... pa, otkazan je. Otkazani necemo dalje komentarisati, vec se zadrzimo na odrzanom. Uvek sam se pitao koliko je tesko koordinirati jedan ovoliko veliki hepening, sa mnogo bendova i sl, i koliko tu tacno posla ima, tacnije, kolika ekipa bi trebala raditi na tome, da sve bude obavljeno kako treba. Ovde je ocigledno manjkalo te ekipe, a ostali su nejasni neki blago receno katastrofalni propusti pitka voda nije postojala, osim one flasirane za 100 din! Nigde covek da se umije, osvezi, a sa bine 14 sati metala na dnevnoj bazi! Ne racunam tu VIP WC, koji je ipak bio privilegija samo odabranih (sto zaista nije posteno prema ljudima koji su uredno platili svoje karte). Obezbedjenje kao da cuva ratne zlocince, a ne omladinu koja je dosla da se malo proveseli uz omiljene im bendove. Svez vazduh i pitka voda bili su na ceni, slicno kao u koncentracionom logoru (nisam bio, ali sumnjam da postoje mnogo vidljivije razlike). Hrana je takodje bila nikakva, neki bedni sendvici, cija cena je obrnuto proporcionalna kvalitetu istih. No dobro, metalci smo, nismo razmazeni fenseri, mozemo sve izdrzati, jer “metal je rat”, jel’ tako? Eh... Tesko je naci se u poziciji kad se mora kritikovati neciji trud, ali zaista, obim Legacy festivala i paznja koja mu je trebala biti posvecena (a ipak nije u dovoljnoj meri), nagovestavali su da stvari nece ici zamisljenim putem. Tek nekih 800 ljudi po veceri (a bar 2.000 njih se ocekivalo) naravno nije bilo dovoljno da racunica izadje ni na pozitivnu nulu, pa su tako svi ti svetski bendovi, koji albume izdaju za najvece metal kuce danasnjice, svirali za putne troskove, ili cak ni to nisu dobili! Jedna rec to sasvim pristojno opisuje U@AS! Obecao sam vec u domestic informeru da necemo preterano analizirati greske, i sta se tacno desavalo (kaze ona stara, lako je biti junak nakon bitke), pa cu tako da skratim pricu. Bili smo svedoci necega sto je moglo postati tradicionalni metal festival, i sto je iz godine u godinu moglo da donosi mnogo srece i radosti kako starijim, tako i mladjim metal fanovima, ali dobili smo suprotno finansijska propast organizatora, koji su se bez sumnje posteno opekli, navodi na zakljucak da cemo, ako se stvari ozbiljno ne promene, strani metal moci gledati jedino na Exitu. Jer njima dobro ide, a i kako ne bi, ono sto su stvorili gradili su polako, smisljeno i pazljivo, bez preteranih riskantnih izleta i megalomanskih pokusaja u drzavi koja je finansijski, ali i svakako drugacije, srozana na dno dna. I za kraj, da se iz odela novinara kriticara presvucem u odelo fana metal muzike, reci cu da je srcu zaista prijalo videti bendove na kojima se odrastalo kako sviraju u nasoj prestonici, ipak, to je nesto o cemu se ranije moglo samo sanjati...
Nebojsa Lakic

BULLET FOR MY VALENTINE
+ Still Remains
11.02.2008.
Tonhalle, Minhen

Metal za obdaniste? Kako drugacije okarakterisati koncert koji se zavrsi u 21:25? Posto su hardcoreovci sa Aljaske 36 Crazyfists otkazali neku nedelju ranije, usledio je jos jedan sok - ni Skindred ne sviraju, jer je bubnjar Arya povredio glavu dok je nosio opremu. Tako je prvobitno najavljena velika turneja svedena na headlinere i Still Remains, klince iz Micigena ciji je poslednji album The Serpent neopisivi uzas. Da rasulo bude jos vece, oni svoj set zapocinju sat vremena ranije od predvidjenog vremena, kada su u velikoj dvorani samo deca sa svojim roditeljima. Za razliku od poslednjeg izdanja, njihov nastup je korektan i ne toliko pretenciozan, sa poznatim hitom The Worst Is Yet To Come kao odjavljujucom numerom. Bulletovci izlaze na binu u 20:15, dok vecina njihovih fanova jos uvek cirka pivo ispred (da, cak i Nemci imaju svoju varijantu plasticnih dvolitarki) i izvode istoimeni prvi singl sa novog albuma Scream Aim Fire. Za razliku od njihovog koncerta iz novembra 2006, o kome smo vec pisali, ovaj novi se utopio u bledunjav utisak koji je i sâm album izazvao. Energija im ne nedostaje, ali tezgrarenje je sada vec na alarmantnom nivou. Nove pesme zvuce jos losije nego na albumu, jer Matt i dalje ima problema sa glasnim zicama, sto se manifestuje tako da zvuci kao James Hetfield, pa cak i kao njegov imenjak Heafy iz Triviuma. Na kraju svega, ono sto je trebalo da se pretvori u jednu finu svirku postao je kosmar u kome su glavnu ulogu igrali losa organizacija i losa predstava headlinera. Vece za zaborav koje se bolje moglo iskoristiti u nekoj kafani.
Vladimir Nincic

Kamelot
+ Firewind/Forever Slave
19.04.2008.
SKC, Beograd

Da vam postavim jedno pitanje - da li je iko pre nekoliko godina mogao predvideti da ce jedan od najvecih power/prog metal bendova danasnjice, Beograd i Srbiju prakticno smatrati domacim terenom? Zaista, Kamelot, osim sto je, evo i drugi put nastupio kod nas u poslednjih godinu dana (godinu i 5 dana preciznije), objavio je i reizdanje albuma Ghost Opera, sa bonus diskom koji se zove Live in Belgrade, kojeg cini audio koncert sa debitantskog nastupa kod nas, plus video bonus Memento Mori na prvom disku, sa istog koncerta. Ako pridodamo tome i do sada tri snimljena spota u Beogradu (Ghost Opera, The Human Stain, Rule the World), kakav je zakljucak? Niceee... Full turneja Ghost Opere (prosli nastup je bio u svrhu predpromocije albuma) stigla je i u Beograd. Kamelot, plus zvanicne predgrupe u vidu Firewinda i pomalo zalutalog sastava Forever Slave. Nastup poslednjih pomenutih nije mogla spasiti ni gothic manekenka za mikrofonom, Lady Angellyca, od koje sam dosta ocekivao, medjutim, sminka i par klikova u photoshopu (i vec smo spremni za Evropu, rekli bi Hladno Pivo) pomazu kod promo fotografija, ali nista nije moglo izvuci prosecan nastup njenog benda, sto je rezultiralo veoma mlakom reakcijom publike. Ali ko se bunio? Firewind je sledeci! I zaista, ostadoh i vise nego iznenadjen reakcijom publike na grcki sastav. Firewindu je ovo prvi nastup kod nas, ali publika se i te kako potrudila da nas zapamte! Odlicna atmosfera vladala je tokom narednih 30+minuta, gde se bend predstavio sa par starijih pesama, kao i sa onima sa aktuelnog The Premonition albuma (Head Up High, Mercenary Man, Into the Fire, The Circle of Life), i nazalost, jedini minus (gde ga ja vidim) je taj sto nisu svirali Maniac obradu, kao i odlicnu Breaking the Silence... Ali ostaje nada da ce biti prilike za to u buducnosti. Firewind nastup - vrlo dobar 4. Ocena bi bila maksimalna da su bili headline bend, i da su mogli celu binu da koriste, ali i ovako, ostavili su jak utisak (sto bi rekao moj drug Lex, kuje se celik najstrasnije), sto se ogledalo i u tome da je i njihov merchandise stand napravio odlican posao. Atmosfera se zagrejala do maksimuma... i onda... Kamelot! Ostajem pri stavu da bolju podrsku publike nikada nijedan metal sastav nije imao u SKC-u kao sto je to Kamelot na prethodnom koncertu. Naravno da se moralo nametati pitanje da li ce se ista atmosfera ponoviti i ovaj put, ali cim je krenuo nastup, razloga za brigu vise nije bilo. Srecom, i pored logicnog stavljanja akcenta na aktuelni album (Rule the World, The Human Stain, Ghost Opera, Love You to Death, EdenEcho...), bend je imao dovoljno sluha i za dugogodisnje fanove, pa pre svega valja pohvaliti izvodjenje neocekivane The Fourth Legacy, a potom i Abandoned, The Haunting, Karma, Forever, Center of the Universe, When the Lights Are Down i za sam kraj uvek razbijacku March of Mephisto. A bio bi greh ne pomenuti drum solo, Casey i kombinacija tehnike + preciznosti svaki put me ostavi bez daha... Zvuk poprilicno dobar, bend poprilicno raspolozen, publika luda... sta tu moze da ne valja? Kamelot iz godine u godinu raste u sve veci bend, a nastupi poput ovoga zaista su jedinstven dozivljaj. Rekao bih da nemamo razloga za strah, i da ostaje da ih cekamo na prvoj sledecoj turneji...
Nebojsa Lakic

EVERY TIME I DIE
+ Scary Kids Scaring Kids
+ Droping Dead, Gorgeous
21.04.2008.
Backstage Club, Minhen

Kisa lije kao iz kabla, sto je u Srbiji dovoljan razlog da mnogi ne izadju na izbore, ostanu gladni, ne odu da gledaju koncert nekog benda koji zaista vole, a kojeg znaju da mozda nece nikada ni videti, ali u Nemackoj, gde svakog dana mogu da biraju sta ce da gledaju, ljudi nisu toliko razmazeni i zato je koncert Ferretove premijerne skupine Every Time I Die maksimalno posecen, cak iako je ulaz tricavih 19 evra. Predgrupe nikako nisu lepo uklopljene i ostaje nejasno ko ih je uopste uglavio na turneju sa carevima iz Bafala. U pitanju su neki genericni klinci, koji jos uvek ne znaju sta ce da budu kad porastu. Mesajuci screamo, metalcore, rock i kvazi-death metal, oni sa tim fensi frizuricama vise lice na neki boy bendic koji cete videti na naslovnoj strani narednog izdanja Bravo-a, nego na pregrupu jednog od najboljih teskogitarskih sastava danasnjice. Sreca u nesreci je da njihov nastup traje taman toliko da pusaci ispuse neophodne dve cigarete ispred kluba (ovde je na snazi teska zabrana pusenja u zatvorenim prostorima), a ostali pogledaju skoro potpuno rasprodati merch i naruce neko kvalitetno pivo. A onda na scenu stupaju momci zbog kojih su svi dosli, americka hard/metalcore skupina sa jakim uporistem u Southern Rock zvuku, koja uzivo zvuci kao besni Eagles of Death Metal koji znaju da rukuju svojim instrumentima. Kolicina energije koju ispoucuju je enormna i to se neminovno reflektuje na uzarenoj masi moshpitovaca. U strahovito energicnom nastupu prednjaci frontmen Keith Buckley, koji svojim dovitljivim dosetkama izmedju pesama uliva snagu sve iscrpljenijoj masi. Predstavivisi uglavnom svoj odlican poslednji album The Big Dirty, ali napravivisi i malu retrospektivu svoje karijere, ETID su u nekih 70 minuta demonstrirali zbog cega su stekli status jednog od najludjih bendova na danasnjoj sceni. Ko voli moderan hard/metalcore koji nije Killswitchov copy/paste i koji je zaista originalan i izazovan, a grupe poput Between The Buried And Me, He Is Legend ili Poison The Well smatra izuzetno kvalitetnim sastavima, Every Time I Die ne sme da zaobidje, cak ni slucajno.
Vladimir Nincic

PARKWAY DRIVE
+ Bury Your Dead/Suicide Silence/
To Kill
29.04.2008.
Hansa 39, Feierwerk, Minhen

T-Shirt Fest! Svaki od bendova je imao novogodisnju jelku nakindjurenu svojim fensi majicama, koje su se protezale sirinom dvorane u bojama duge, bas onakve kakvu osobe koje vole da vode ljubav sa istim polom nakace na ulaz kafica gde se skupljaju. Taman kad su svi ispraznili svoje dobro pripremljene novcanike na scenu izlaze Rimljani To Kill, koji u nekih dvadeset minuta pokazuju da su losiji od Rapid Forcea i ostalih dobrih srpskih hardcore bendova bas onoliko koliko je italijanski standard veci od naseg. Vazno je da imaju dobro dizajnirane majice, a koga briga za muziku - poruka je veceg dela prisutne publike. Zato su Suicide Silence brutalni za sve pare i podizu u jedan ogroman moshpit sve one koji su se naostrili za tucu. Razlika u kvalitetu izmedju neke italijanske trece lige i prva americke je momentalno uocljiva i odmah postaje jasno zbog cega je Century Media potpisala ovu Job For A Cowboy & Black Dahlia Murder kombinaciju. Deathcore je ovih dana mozda prilicno provaljena stvar i tesko je razlikovati hiljade grupa koji svakodnevno uskacu na ovaj popularan vagon, ali uzivo to zvuci bas kako treba - mocno i brutalno. Masacusetska metal-core (sa izrazenijim ovim prvim delom) atrakcija Bury Your Dead sa novim pevacen Mykeom Terryem sada vizuelno podseca na svoje zemljake Killswitch Engage, mada su muzicki daleko tvrdji i u pojedinim trenucima bude secanja na vremena kada je Sepultura i Hatebreed bili dobri sastavi. Sa izuzetnom ritam sekcijom, BYD su demonstrirali kako treba da zvuci pravi mosh-metal, a publika je znala da njihovu sjajnu predstavu isprati zdusnom sutkom, circle pitovima, crowdsurfinzima i ostalim propratnim manifestacijama besa danasnje omladine. Mozda je nekome delovalo cudno postavljanje australijskih metalcoreovaca Parkway Drive za headlinera, ali oni su tu ulogu apsolutno opravdali, napravivsi najbolju atmosferu u hali u kojoj je tada jedva moglo da se dise. Iako izgledaju kao neki amaterski surferi, momci su veoma uvezbani i spretni u dizanju mase, kojoj su njihove pesme dobro poznate. Sliku je pomalo kvario neki strahovito iritantan majmun (i to je uvreda za majmune), koji se za vreme nastupa neprestano penjao na binu i pokusavao da peva sa njima, ali je zato bilo uzivanje videti kako su ga dvojica stagedivera brutalno pokupili u letu i bolno prizemljili izmedju, za tu specijalnu priliku, razmaknute rulje. Ukratko, bio je to efektan zavrsetak savrsenog koncerta ako imate energiju petnaestogodisnjaka i niste poslednjih 10 godina pretezno proveli u gledanju TV-a.
Vladimir Nincic

Nightwish
+ Pain
05.03.2008.
JRC ICE HALL, Budimpesta

Dva su razloga zasto sam otisao na ovaj koncert. Prvi, da posetim mog druga Lasla, bez koga bi bilo sve teze i drugi, da se uverim kako finska masinerija zvuci sa novom pevacicom. Svirka je premestena iz prvobitnog Petofi Csarnok-a u, za mene, potpuno novu halu. Organizatori su ispravno procenili da ce interesovanje biti veliko, pa su pribegli ovom potezu. Ukoliko vas nanese put do Ice Hall-a, znajte da se nalazi bogu iza ledja! Ispred dvorane nas zatice prizor koji svakog iskrenog fana moze samo da odusevi. Dva velika reda sa poprilicno sarenolikom ekipom mladjih i starijih metalaca. Naravno, tu je i bezbroj napaljenih tinejdzerki obucenih u gothic fazonu. Svirku otvaraju Pain, industrial metal sastav Petera iz Hypocrisy-a, a licno nisam preteran fan tog sastava. Jedino sto sam zapamtio bila je death/industrial obrada Eleanor Rigby od The Beatles. Po zavrsetku svirke Pain-a, pazljivo sam osmotrio dvoranu. Po mojoj slobodnoj proceni bilo je oko 3000 fanova. Odlicna cifra za ne bas jeftinu ulaznicu (28 evrica). Tacno u 20:30 pocinje intro na koji se nadovezuje «Bye, Bye, Beautiful». Hajde da kanacno vidimo ko je ta Anette Olzon! Na stejdz izlece devojce u crno beloj haljinici, ukrasenoj nekakvim maslaccima. Hm, nije lose za pocetak. Sliku razdragane svedjanke upotpunjuju i kikice. Ovo je kombinacija Lolite, Hajdi i Pipi Duge carape. Naravno, svi vriste, a narocito zenski deo publike, koji je dobio novog idola. Odmah zatim ide «Dark Chest of Wonders» i znak pitanja u publici kako ce to izgledati bez soprano dive. Meni licno zvuci cudno, kao da slusam potpuno novu pesmu. «Ever Dream» izaziva isti osecaj, a «The Siren» upotpunjuje moje misljenje. Anette se zaista trudila da otpeva stare stvari koliko god moze, ali tesko je izbrisati iz secanja Tarju Turunen. «Amaranth» i «The Poet and the Pendulum» podizu raspolozenje na visi nivo. Zaista, dve fantasticne pesme, koje razbijaju uzivo. Bend na bini deluje odlicno, ipak su to prekaljeni borci koji iza sebe imaju zavidan broj turneja. U pauzama izmedju pesama naizmenicno su pricali Marco i Anette, koju moram da pohvalim za mnogo bolji izgovor engleskog u odnosu na Tarju. Ali... «Sacrament of Wilderness» je sacuvaj boze! Ne treba dirati u svetinju zvanu Oceanborn i skrnaviti ovo remek delo. Na svu srecu, akcenat je stavljen na novi album, sto je i logicno. Osam pesama (koliko se secam) sa Dark Passion Play albuma i miks starih stvari ucinili su da ovaj hepening traje oko sat i cetrdeset minuta. Iako ima 36 godina, Anette na sceni izgleda kao siparica. U svakom slucaju opravdala je ocekivanja. Posto sam gledao proslogodisnji Tarjin solo koncert, mogu samo da zamislim kakva bi turneja bila da je kojim slucajem ostala u bendu. Napunili bi barem jos jednom istu dvoranu! Za kraj bakljada, prskalice, konfete, dim i «Wish I had an Angel». Nightwish je odavno stekao kultni status kod publike. Prica se dalje nastavlja, a nasa publika imace priliku da ih vidi na Exit festivalu. P.S. A big hello to my friend Laszlo!
Vladan Lazic

P A G A N F E S T

Ensiferum/Korpiklaani/
Moonsorrow/Tyr/Eluveitie/
Equilibrium/KromleK
19.4.2008.
Backstage Werk, Minhen

Pagan Fest je investicija koja je organizatorima sasvim neocekivano napunila dzepove. Lepa zamisao je jos lepse sprovedena, stoga je vecina koncerata na ovom velikom karavanu vikinga bila rasprodata, a negde se karta zarko trazila i po nekoliko nedelja unapred. Takav je slucaj u Minhenu, gradu koji je Meka metala u svakom pogledu. Pagan Fest se odrzava u dvorani u kojoj inace sviraju bendovi tipa Lostprophets, A.F.I. ili Panic! At The Disco. I sada je, kao gotovo i uvek, rasprodata, a umesto mirisljavih emo nedonoscica, cije bi frizurice mogle da posluze Kalatravi za dizajn neke najbudalastije zgrade na svetu, i devojcica, koje i dalje lepe Axla Rosea na zid i vriste kad izadje Bajone na stejdz, sada su u hali maljavi momci namazani kreonom kao svarceneger u Komandosu, koji su toliko opasni da piju koka-kolu iz rogova i nose vestacko krzno kupljeno na lokalnom kineskom buvljaku (da, njih i ovde ima!). Neki od njih imaju i lepse polovine (mada bi za tu priliku u ovom slucaju moglo posluziti i obliznje jato bacenih opusaka cigara), a one su toliko lepe da bi se pored njih i nas mister Velja Ilic osecao kao naslovno lice novog Maxima. Ukratko, nakaznija stvorenja moje oci ne videse u dvadesetosmogodisnjoj karijeri, ali, avaj, svi smo mi ovde zbog metala, pa moram da trpim stvorenja koja silovito gmizu oko mene. Srecom, Werk je jedna lepa hala koja vam pruza mogucnost da se bukvalno izdignete iznad svih i u tome lezi kljuc opstanka medju pomahnitalim valkirijama i raspadnutim vikinzima. Mi, tzv. Minhenci, pocasceni smo, jer nas pored ustaljenog line-upa ocekuju jos dva dodatna (lokalna) benda, presmesni KromleK, cije je celo odeljenje prisutno, sa sve razrednom, i malo manje smesni i veoma popularni Equilibrium, kojima ubedljivo najlepsa devojka u sali u tom trenutku, a zapravo jedna sasvim ruzna Nemica svira bas. Publika je fino podgrejana za zvanican pocetak festivala, koji otvara, ispostavice se kasnije, najbolja grupa veceri: svajcarci u usponu zvani Eluveitie. Na sceni ih je osmoro: dve devojke, od kojih je jedna slatka Hrvatica (!), fantasticni istetovirani blizanci (od kojih jedan svira gajde sa jarcem i jos jedno sesn’es’ instrumenata) koji prave egzibicije na sceni, dvojica relativno neupadljivih gitarista, bubnjar koji se ni ne vidi i pevac sa kojim sa pre toga radio intervju. Pored toga sto su im oba albuma sjajna, oni i zvuce sjajno. Energicni, melodicni, neizmerno mocni i krajnje zabavni... Eluveitie su spektakl i za oci i za usi. Trojka sa Farskih Ostrva, zvana Tyr, nazalost, hladan je tus i bukvalno sve suprotno. Spori, dosadni i nespretni, oni nemaju nikakvo opravdanje, pa makar dolazili iz zemlje koja sluzi za nabijanje razlike u fudbalskim kvalifikacijama. Njihov album Eric The Red zvuci kao Bohemian Rhapsody spram ovakvog nastupa. Idemo dalje. Moonsorrow su vec nesto sasvim drugo i na sebi svojstven nacin otvaraju finsku trojku koja je preostala. Namazani krvlju i prilicno debeli, oni tako i zvuce i to su pravi (i jedini) pagani koji se mogu videti veceras (obzirom da su Turisas nekim cudom izostavljeni sa spiska). Njihov veoma fini poslednji EP Tulimyrsky nije predstavljen, jer niko nije lud da na ovakvoj prigodi izvede pesmu od trideset minuta, ali smo zato dobili jednu retrospektivu do Voimasta Ja Kunniasta izdanja i svima nam se svidelo to sto su pokazali. Daleko dinamicnija predstava se ocekivala od Korpiklaanija, benda koji je dobio ulogu ko-headlinera. Primetno je da je najveci broj fanova upravo nosio majice najveselijih od svih Finaca, pa je organizator resio da ih nagradi tom pozicijom, iako je zasluzuju koliko i kompozicije Jelene Tomasevic nagradu za originalnost. Uprkos svemu, bese to pristojna svirka, iako su se uz nju zabavljali jedino maloletnici. Zvezde veceri svakako nisu bili, ali nisu bili ni najlosiji. No, sve je to bila uvertira za razigrane namazane ratnike Ensiferum, ciji je efektan nastup obelezio veliki festival Summer Breeze pre par godina, tako da sam otprilike znao sta me ocekuje. Ovoga puta nesto smireniji, Finci su, ipak, napravili najbolju atmosferu, iako su njihovu svirku za nijansu nadmasili Eluveitie. Ogromna sutka, koja se prostirala preko veceg dela podijuma, onemogucavala je svima dole u rupi da na miru gledaju koncert, ali je zato kolicina prosutog piva bila jednaka znoju koji je zapljuskivao ove sa strane i skidao im sminku sa tela. Orile su se himne sa Victory Songsa i Irona, kao da se nalazimo na stadionu Liverpula, a ne nekih 15 kilometara od Alianz Arene. Uglavnom, Pagan Fest je ispunio sva ocekivanja i pokazao se kao pun pogodak. Ako su ljudi koji su sve pripremili iole pametni, ocekujemo sledece godine pakovanje tipa Finntroll + Turisas + Wintersun + Folkearth, pa da onda sudimo ko ce imati losije ribe i ruznije ratnike. Zabava, svakako, nece izostati.
Vladimir Nincic

BLIND GUARDIAN
22.07.2007.
Basta SKCa, Beograd

Da je Srbija nova omiljena zemlja kraljeva nemackog epskog power metal zvuka pokazao je spektakularan nastup na cetrdesetak stepeni u basti beogradskog SKCa. Iako su temperatura i vlaznost vazduha za 9 sati uvece bili gotovo nepodnosljivi, celokupan dozivljaj nije zakazao ni u jednom jedinom segmentu, pocev od organizacije, brojnosti publike i atmosfere u njoj i, normalno, entuzijazma samog benda koji je, uz neospornu suverenu i vec toliko puta dokazanu kvalitetnu svirku, pruzio svima ugodjaj koji se retko dozivljava u nasoj prestonici. Potez da se ne uvrsti nijedna predrgupa se pokazao kao veoma mudar, jer su Blind Guardian mogli bez ikakve presije da sviraju jace od dva sata i provedu nas kroz kompletnu karijeru, ne zadrzavajuci se preterano na poslednjem izdanju. Kao i na prethodnoj beogradskoj svirci nekoliko meseci ranije i mnogim, ako ne i svim u poslednjih par godina, koncert je zapoceo dobro poznatim uvodom War of Wrath sa izdanja Nightfall In The Middle Earth, iza koga je, bas kao i na albumu, furiozno uletela Into The Storm. Vec tada je bilo jasno da dehidrirani Hansi i kompanija ne nameravaju da se povinuju nesnosnoj vrucini, vec da zele da se na najbolji nacin oduze publici koja im je, po sopstvenom priznanju, proslog oktobra pruzila najbolji momenat na celokupnoj turneji, savrseno unisono otpevavsi kultnu The Bard’s Song (In The Forest). Novije Fly, Otherland ili Punishment Divine su zajedno sa onim srednjim, poput I’m Alive, Nightfall ili Traveller In Time, i najstarijim hitovima Majesty, Valhalla i Welcome To Dying, pokazale koliko su momci iz Krefelda kompletan bend i koliko su u stanju da, menjajuci sebe, menjaju i muzicku scenu. Vrhunac svirke su, ipak, cinili cuveni akusticni setovi, za vreme kojih su poklici vise stotina okupljenih stvarali sasvim nadrealnu sliku. U tom pogledu je narociti haos izazvao drugi bis i zavrsetak himne Lord of the Rings, kada su apslutno svi, ukljucujuci i sankere i gorile na ulazu, skakali sa izrazom lica najsrecnijeg deteta. Ustaljena poslednja Mirror Mirror izazvala je podeljene reakcije tugu sto je jedan takav dogadjaj zavrsen i, u isto vreme, ogromnu srecu sto se istom prisustvovalo. Da su vremenske prilike dozvoljavale, sigurno je da bismo ponovo culi i And Then There Was Silence, jedan od najvecih epova ikada proisteklih iz metal muzike, ali sasvim je razumljivo da je cetrnaest minuta neprekidne svirke za sve u tom trenutku bila epska fantastika. Kako god, odsviranih 20 numera te vrele veceri u Beogradu su vratili power metal tamo gde mu je oduvek bilo mesto u nemacki Gondor.
Vladimir Nincic

CAPRICORNS/Lair Of The Minotaur
23.06.2007
Hybrida Space, Tarcento, Italy
Priznajem, trebalo mi je izvesno vreme da se oslobodim od nesuvislih bedastoca koje su mi navirale u pokusaju da otpocnem ovaj izvestaj. A istovremeno mogla sam da ih napisem i deset. Ako posetite myspace stranicu Capricornsa, videti cete da su svoju muziku opisali kao nepoznatu virulencu, pravu ili izmisljenu. I potpuno im dajem za pravo. U momentu kad sam odlucila da prestanem da “hranim” mainstream bandove s pretpostavkom da su vec dovoljno ugojeni za klanje, pre jedno dva meseca dopao mi je saka istoimeni EP ove londonske metal cetvorke. Za posledicu bila sam nepovratno i beznadezno izgubljena u instrumentalnoj nebuli magmatskog progressive univerzuma i (za protutezu) toliko posvecenih monoliticnih primordijalnih rifova… O da, mucilo me je da sam mozda suvise skoncetrisana na samo jednu diskografsku kucicu u poslednje vreme. Pa, postoji li u danasnje vreme jos neka label koja beskompromisno pravi “prima mater” od kultivisanja medjusobno strarazlicitih Entiteta? Javite mi! Napominjem i da je slucaj hteo da sam odmah nakon koncerta morala da dodjem u Srbiju, zbog cega je svezina utisaka ‘ladna kao vesticja sisa pregazena sa predjenih gotovo 2.000 km. Obzirom da jos uvek ne mogu da pobegnem subjektivnosti, a poradi vivisekcije sto ne umem i necu smerno pozivam cenjene kolege da donesu pravdu u smislu recenziranja pomenutog ostvarenja… OK, vracam se na mesto dogadjaja! Niko nije ocekivao (i tu ne mislim samo na malu freelance koja je pregazila gotovo dvestotinjak kilometara, vec i performere, promotore i ostale) da ce nas put dovesti tik kraj reke, u smaragdno podnozje talijanskih Alpa. Capricornsima je ovo prva razgranata, imenom Hated Nations 2007. turneja po citiram, “fetid wastes of Europe”. ]askajuci sa namernicima, cujem da su sinoc svirali pred 150 ljudi u Torinu. Gledam na sat i prebrojavam smrtnike. Zajedno sa personalom, predstavnicima medija te organizatorima mini prodajne izlozbe novih, rabljenih i ploca za kolekcionare, DJ Hybridastoned sounda nema nas vise od pedeset. Ohrabrujuce, ali Engleze to uopste ne uzrujava i oni lucidno prianjaju na posao. S uzasom uvidjam da je exkasarna smestena u srednjovekovnom borgu pogibeljnom akustikom izdajnicki penalizirala ove ludake. Citiram kolegu sa friulanskog Stoner Leaf radija, prosto ne mogu da verujem da metal bend koji pociva na istrazivanju a pre svega na IGRI ZVUKOM mora da trpi disperziju istog. U nedostatku dovoljnog broja tela u dvorani koja bi mogla komotno da primi barem tri puta vise posetilaca, gitarista Nathan Bennett i posada su prakticki bili primorani na izvedbu velicanstvenih granitnih galopa pre svega doom instrumentala u komornoj verziji. Publika sablasno stoji razrogacenih ociju dok nas frekvencije svejedno sustizu i ranjavaju tamo negde izmedju misli i instinkta, tamo gde su sve stvari jedno. Nema glasa (osim kada Bennett daje najavu ili kratko komentarise raspolozenje sta mikrofon totalno guta). Ni senke od opasnosti da se instrumental zamrsi sam u sebe. Postojano gradeci i opevavajuci ljubav prema cistom masivnom rifu logicnim spontanim resenjima, Capricornsi drobe iste izvesnom punk strukturom cime me vracaju svesti. I tu, bez srama dozvoljavaju da se isti protegnu u fantasticni senzibilitet pscyh kadenci konstantno mutirajuci! Naravno, nihilisticki ne odsvirase ni jedan od trackova sa prvog EPija. saraju po prvom celovitom albumu Ruder Forms Survive iz 2005. godine, poklonivsi nam jednog ili dva vesnika novog albuma koji ce izaci krajem ove godine. Dok je kimera Bennett/Williams/basista Berry plemenito skoncentrisana na majstorstvo, paznju mi odvlaci bubnjar Perrier koji se bonhamovski giba celim telom i nadnosi nad bubnjevima. Bez obzira na potrosenu kolicnu alkohola, lakrdijas je besprekorno davao vreme. Palica u ruci ludog deteta tuge pada kao okidac za “nepitajtemekakosezovestvar” negde pred kraj performansa. Nekolicina prezivelih uzdize stegnute pesnice potpuno van sebe i odaje postovanje Capricornsima vicuci “comrades in tears” (naslov prvog instrumentala sa dema/EPija). Niko nije imao snage da trazi bis, a cekala nas je jos barbarska sonicna agresija u vidu Lair Of The Minotaur. Da li je moguce da je jedna trojka iz ^ikaga u stanju da poseje ovakvo nasilje i kaos, upitah se osamarena openerom Hydracoils…, poslednjim trackom sa prvog fulllength albuma The Ultimate Destroyer izdanog za Southern Lord rec. prosle godine. Hm, Southern Lord je ustolicila Saint Vitus, Pentagram, Sun O)), Goatsnake kao i mirijadu projekata svojih sticenika razmisljam, pa kako to da su za diversifikaciju optirali za cuvare thrash metal idolatrije kakvi su LOTM? Dok frontman mr. Rathbone oslobadja okultne rusilacke sile iz utrobe Zemlje, redom kreature grcke mitologije koje je zaljubljenik, u meni se radja zelja za jednim zdravim tradicionalnim headbang divljanjem. Smesak titra jer sam se upravo prisetila tatine trinaestogodisnje devojcice i soka koji je usledio nakon krstenja Slayerovim Hell Awaits albumom. Fakat jeste da nema etikete kojom do sada nisu “pocastili” Amere, pokusavajuci ih uglaviti u black, death, sludge pa cak i doom zanr. Jedno je u jazbini Minotaura zagarantovano. Nema usirene krvi. A rodjeni posle osamdesetih imaju retku priliku da na zdravim temeljima i u kljucu 21. veka ponovo uzivaju u vrednom homageu metalu.
Olivera Milosavljevic

KREATOR
16.06.2007.
SKC, BEOGRAD

Nakon vise od dve decenije postojanja nemacki speed/thrash metal bend Kreator predvodjen Milletom Petrozzom i Jurgenom Reilom (poznatijim kao Ventor) je resio da poseti Srbiju. Secam se kako sam kao klinac zavideo sto Kreator sviraju u Sloveniji u trenutku kada su mi bili jedan od najznacajnijih bendova. No necemo sada o tome. Subota je vece. Koncert je prvo trebalo da se odrzi u basti SKCa, ali je zbog nagovestenih vremenskih nepogoda premesten u veliku salu. Sala je bila prepuna. Ono sto je jako interesantno je sto je Kreator jedan od retkih bendova koji je uspeo da okupi i mladu i staru publiku. Imali ste prilike da vidite i stare old timere i nove metal snage. Pre koncerta su kruzile price o playlisti koju ce Kreator svirati, ali sam koncert je pokazao da su to bile prazne price, koncert je poceo sa Violent Restitution. Publika je bila u transu. Iza benda na bini se nalazio veliki video bim na kome se tokom veceg dela koncerta smenjivao razni video materijal vezan za Kreator. Taj video efekat je samo sluzio da podigne i onako uspaljenu atmosferu. Nastavili su sa Pleasure To Kill. Publika koja je veci deo koncerta skandirala Mille, Mille... zanemela je i dala se u “akciju”. Kreator su zvucali kao speed metal masina. Izmedju pesama Mille se trudio da nam malo da filozofski pogled na metal i na svet oko nas: mada to bas nikoga nije preterano interesovalao. Ljudima je bilo samo do svirke. Redjale su se numera za numerom. Primecujem da Mille forsira album Renewal, a zasto ne znam. Numere poput Phobia ili Europe After The Rain su OK, ali nasa publika voli brzu svirku (mogao je da pita Schmiera sta je Destruction svirao i kako je bilo u publici). Bilo je tu numera i sa Enemy Of God albuma kao i starih hitova poput Extreme Aggression i naravno Betrayer. Publika je bila raspolozena da slusa Kreator do jutarnjih casova. Ne secam se da je iko u SKCu dobio toliko ovacija kao Mille. Nakon nesto vise od sat vremena koncert je zvanicno zavrsen. Ocekivao se bis. Vec smo se svi uzvrteli i probali da pogodimo koja ce to numere biti. Za sam kraj ostavljena je numera sa njihovog prvog albuma Endless Pain Tormentor. Upalila su se svetla i to je bio kraj. Ostali smo uskraceni za Riot Of Violence i Under The Guillotine koje smo svi ocekivali. No kako god. To sto je Kreator dosao samo po sebi je plus. Sve je vise koncerata i sve se vise rane iz proslosti zaceljuju. steta je sto Beograd nema neku vecu salu od SKCa u kojoj bi mogao da primi bend poput Kreatora. Lepo je videti punu salu, ali je jos lepse gledati koncert sa malo vise komfora. Doci ce oni opet, mozda ne sami, pa cemo videti gde ce svirati. Secam se turneje iz sredine osamdesetih Kreator, Sodom, Destruction... Nazalost nisam imao prilike da budem deo nje, ali nikad se ne zna... 20 godina kasnije :...
Vladimir Ljubanovic

DREAM THEATER/Dominici
07.06.2007.
Dom Sportova, Zagreb

I pored dobre volje domacih organizatorskih snaga, Dream Theater nas i ove godine zaobidjose, iako su postojale indicije da se taj koncert (konacno!) mogao desiti. Sreca u nesreci je cinjenica da su prog legende imale potvrdjene nastupe u Budimpesti i Zagrebu, izmedju ostalih blizih i daljih gradova. Moja odrednica bio je glavni grad Hrvatske, Zagreb. Organizator koncerta bila je Lupa Promotion, agencija sa velikim potencijalom, ako je suditi po odabiru koncerata koje rade, i koji su najavljeni za blisku buducnost. Pored toga sto sam nekih 12 godina cekao da vidim vec jednom taj fanozni Theater uzivo (mimoilazili smo se mnogo puta, heh), jos jedan detalj ulepsao je dogadjaj i time ovaj koncert svrstao u red najboljih koje sam ikad igde gledao support act! Matori lisac Charlie Dominici, nekadasnji DT pevac, okupio je bend (italijanski sastav Solid Vision) sa kojim nastupa pod imenom Dominici (imate intervju i recenziju albuma u proslom broju). Tim vece ushicenje zbog prilike da uzivo i to overim, i zajedno sa 30004000 hiljade prog poklonika, uzivam u nastupu oba sastava. Koncert se trebao odrzati na Otoku Hrvatske Mladezi, SRC Jarun, medjutim, zbog nepredvidivih vremenskih prilika, premesten je u Dom Sportova. Dominici je na bini nesto pre 20h, i u narednih 40 minuta, predstavio je pesme sa aktuelnog albuma O3 A Trilogy Part 2. Vrhunski progressive metal pokazao se podjednako (pa i vise) efektan uzivo! Jak nastup u najmanju ruku, perfektno muziciranje, i fenomenalan Charlie, koji iako u godinama, pokretima i energicnoscu moze parirati mnogim mladjim pevacima. Uzivanje od prve do poslednje sekunde. The Monster, Nowhere to Hide, School of Pain, Greed, The Evil Seed... Masa ga je podrzala, iako je bilo evidentno da vecina bas i nije upucena u autorski rad sastava. Valja napomenuti da je zvuk bio poprilicno dobar, sve se jasno culo; iako mnogo mladji, ovi momci sviraju u rangu sa velicinama poput Dream Theatera! Svasta mozemo ocekivati u buducnosti, to je sigurno, a slika sa Charliem nasla je pocasno mesto u mojoj kolekciji... U pauzi dok se pripremala bina pustao se String Quartet DT Tribute, zanimljivo izdanje, i idealno za ovakvu priliku. Tada sam malo bolje osmotrio dvoranu, i zakljucio dve stvari: 1. prostor je bio idealne velicine. Bina je bila postavljena sa bocne strane, tako da je samo jedna strana tribina bila aktivna, i 2. svaki drugi lik u publici nosi nekakvu Dream Theater tour majicu, sto bas i ne iznenadjuje, znajuci vec da Hrvati mogu sa svojim pasosem i na drugi kraj planete bez ikakvih viza. Dream Theater izlaze na stage tokom pustanja introa Overture 1928, a dvorana se "zapalila" vec na sledecoj, prvoj pesmi Strange Deja Vu. Zaista, publika je zasluzila sve pohvale, a isto vazi i za Theater perfektan zvuk, precizna svirka, i LaBrie, koji se pokazao u punom sjaju, otpevavsi sve korektno od pocetka do kraja koncerta (da ga ne prozivam sad za Pull Me Under ispad, verovatno nista nije ni mogao cuti od mase koja je pevala na sav glas). Repertoar je varirao na ovoj turneji, pa bih zahvalio nebesima, jer ovde su svirali Metropolis (za kraj), koja nije bila na nekim drugim listama! Neverovatan osecaj. Bilo je tu jos dosta toga, od starih kvltova tipa Take The Time ili vec pomenute Pull Me Under, preko As I Am, I Walk Beside You, do predstavljanja novog albuma, kroz pesme Forsaken, Constant Motion i The Dark Eternal Night. Nista sa Awake (na zalost), niti sa prvog albuma (na zalost, na kvadrat), sto je razocaravajuce, znajuci da im Mr. Dominici sedi u backstageu; bilo bi fenomenalno da su ga zvali da otpeva kakvu A Fortune in Lies ili The Killing Hand, eh. Bis je poceo sa The Spirit Carries On, a zavrsio sa pomenutim Metropolisom. Sviraju, razbijaju jednostavno! Portnoy poprilicno antipatican sa pljuvanjem po bini, i maltretiranjem jadnih roadiea, a o uzasnim back vokalima ne bih sada, ipak nisu uspeli narusiti pozitivnu sliku samog koncerta. Myung isti kao i na svakom drugom koncertu, Petrucci pusta kosu, i izgleda ne izlazi iz teretane, a Ruddess je jedini imao nesto kraci piano solo, u njegovom stilu, simpaticno kao i uvek. Nekih sat i 40 minuta DT nastupa, mozda kratko, ali sta je tu je. Da je bilo efektno, nema nikakve sumnje. Te veceri organizovan je i after party u klubu Boogaloo, gde je nastupio Dream Theater Tribute band iz Zagreba, simpaticnog naziva Prog. I momci su se pokazali u veoma dobrom svetlu, plus svirali su bas one pesme koje nismo mogli cuti od Theatera (a zeleli smo) Under A Glass Moon, Surrounded, Hollow Years, Another Day... Idealan outro za night to remember.
Nebojsa Lakic

MNEMIC/Nightrage/Slowmotion Apocalypse
26.05.2007.
Hansa 39, Minhen

Da li su Mnemic kadri da predvode jednu ozbiljnu evropsku turneju je pitanje koje treba postaviti upravi Nuclear Blasta, koja ih vec godinama basnoslovno sponzorise, zapustajuci mnoge bolje bendove, jer su odziv publike i ponasanje headlinera u najmanju ruku problematicni. Slowmotion Apocalypse su solidan izbor za otvarajucu grupu, klasicni tupatupa Slayerovski thrash, sa smesnim pevacem (koji nije Tompa) i pristojnom svirkom za vreme koje se namestao ton za Mnemic. Medjutim, da je imalo pravde na ovom svetu, Nightrage bi ovde bili glavni, jer su zvezde veceri po svim parametrima. Prvo, njihovo umece i kvalitet muziciranja daleko su ispred ostalih, ali glavna vrlina nalazi se u liku gorostasnog frontmena Jimmija Strimella, koji je u toj ulozi upravo zamenio pomenutog Tompu. Koliko je komicno slusati nabildovanog celavca dok se priseca kako je sa “mamom i tatom” nekada davno bio u Nemackoj je tesko objasniti, kao i njegove robotske pokrete i strahovita zapovedanja “I Wan’t To See Some Fakkkkkkkkkin Moves!!!”, ali jedno je sigurno lik je car! Posle tako dragocenog iskustva i menjanja bine u vremenskom periodu za koje su mogli da se ozvuce i Stonesi, izlaze face Mircea i kompanija. Zvuk je osetno bolji, ali ono sto dolazi sa bine je upeglana dosadna masinerija od koje su emotivniji Pinoce i ^ausesku dok piju kafu i smeraju nove poteze. Genericno drljanje sa pregrst semplova, poziranje pred bukvalno svakim blicem ili los novi pevac samo su neke odrednice koje karakterisu nastup misteriozno popularnih Danaca od kojih je nas Draconic bolji jedno 187 puta. Posle svega je jedino logicno vratiti se na pitanje postavljeno u prvoj recenici i u neverici odmahivati glavom. Muzicka industrija je nekada tako nefer... Eh...
Vladimir Nincic

BLACKMORE’S NIGHT/Gothien
20.04.2007. Dom Sindikata, Beograd

Beogradski Dom sindikata je 20. aprila ugostio jedno od najvecih imena u istoriji (rock) muzike, Ritchie Blackmore-a, coveka cija muzicka zaostavstina moze (i hoce) da izazove samo strahopostovanje medju nama smrtnicima. Mr. Blackmore je tokom proteklih 10 godina svoj rad bazirao na srednjevekovnoj, renesansnoj muzici, a nadahnuce je bez sumnje pronasao u poznanstvu (koje je rezultiralo brakom) sa Candice Night, koja je nista drugo do andjeo u zenskom obliku. Konacno smo imali mogucnost i licno da se uverimo u tu tvrdnju, kroz jedan od najlepsih koncerata koje je Srbija videla u duzem vremenskom periodu. Dom Sindikata je verovatno najbolja moguca lokacija za sastav ove vrste. Ispunjen do poslednjeg sedista, uz fascinantnu binsku koreografiju i adekvatno ozvucenje, odisao je skoro magicnom atmosferom. Realizacija za cistu desetku! Za ovu priliku, BNight su sa sobom poveli i specijalne goste, ceski sastav Gothien, kojeg cine dve devojke i dva mladica, i koji su na tradicionalnim instrumentima publici prezentovali svoje vizije drevnih vremena. Izgledali su pomalo uplaseni i iznenadjeni prijemom (publika ih je maksimalno podrzala), sto je sve ukupno izgledalo simpaticno i spontano. U narednih 40ak minuta, pokazali su se kao kvalitetan sastav koji zna sta radi, bilo da govorimo o svirackom ili vokalnom delu nastupa. Dobar izbor za opening act. Bina je od ranije pripremljena za headlinere, u duhu covera njihovog poslednjeg studijskog ostvarenja (ne racunajuci Winter Carols) The Village Lanterne... srednjevekovni grad, ulicne svetiljke, i sanjarsko, nocno nebo - jako blizu interijera kakav bi zahtevala kakva pozorisna ili operska predstava. Svetla se gase, koncert pocinje... u tom trenutku sam se zapitao da li je moguce da se te veceri ponovi bar deo atmosfere sa ocaravajuceg Castles & Dreams DVDa. Medjutim, svi zajedno smo se uverili da se sve to i te kako ponovilo, na kvadrat! Repertoar je poprilicno uticao na formiranje licnog stava o velicini & jacini ovog koncerta, jer neke pesme su potpuno iznenadile - Play Minstrel Play, koju vidim kao jednu od najboljih pesama ovog sastava (u svakom slucaju, najbolju sa prvenca), ili Ariel, inace sastava Rainbow! U ovom trenutku je bilo jasno da je ovo najblize Rainbow-u sto cemo biti u prilici ikad da vidimo (ako ne dodje do kakvog reuniona, dace nebo), kao i to da Blackmore i dalje oseca potrebu za rock muzikom. Deep Purple klasici su to takodje potvrdili, pa nas je sastav pocastio i sa Black Night, Smoke on the Water, Child in Time ili Soldier of Fortune... U kombinaciji sa najboljim Blackmore’s Night pesmama, ovo je neponovljiv repertoar koji je naisao na masovna odobravanja i ovacije svih 1500 prisutnih. Iako sala predvidjena za sedenje, publika je veci deo nastupa provela na nogama, aplaudirala, plesala, pevala sa Candice... Prvi redovi su bili rezervisani za one koji su dosli u tradicionalnim nosnjama, i bilo je zaista prijatno gledati sve te devojke obucene kao dvorske dame, princeze.... A bilo je tu naravno i srednjevekovnih vitezova, princeva itd. Blackmore’s Night je bend za zive nastupe, sacinjen od najboljih muzicara potrebnih za izvodjenje ovakve muzike (Candice, Ritchie, devojke koje su pevale back vokale, klavijaturista, bubnjar, basista - ne zna covek koga bi pre pohvalio). Ako ste upuceni u BNight diskografiju, mozete pretpostaviti koliko je uzivanje slusati & posmatrati izvodjenje srceparajuce Ghost of a Rose, Under a Violet Moon, Cartouche, Fires at Midnight, Renaissance Faire... Potpuna spontanost, iskren nastup benda i vokal Candice koji tera suze na oci, pokupili su samo pozitivne poene, i svakako da su zasluzili svaki aplauz kojim su nagradjeni te veceri. Candice nije mogla da prikrije odusevljenje docekom, kao i boravkom u Srbiji, Kalemegdanom, pa su procurile informacije kako je i njima ovo jedan od najboljih koncerata u karijeri, i kako jedva cekaju da se vrate ponovo. Tu smo u svako doba da ih sacekamo, zar ne?
Nebojsa Lakic

Moonspell, Napalm Death, Behemoth, Dew-Scented, Root
15.4.2007.
Backstage Werk, Minhen

Nedelja, pola osam uvece kao sto ce se ispostaviti kasnije, ne bas najsrecnije izabran termin za metal festival. Pokazujemo akreditacije na ulazu i upucujemo se direktno ka baru kako bi okvasili grlo nakon, za ovo doba godine, neobicno toplog dana u Minhenu. Pogled prema bini obeshrabruje; danasnja posjeta u velikoj sali Beckstagea, tom hramu metala u glavnom gradu Bavarske, bice vise nego skromna. Gomilica ispred bine vise lici na protestni skup protiv globalnog zagrijevanja - u Srbiji. Steta, jer ponuda bendova je vise nego dobar preduslov za nadprosjecno koncertno vece - Root, Dew-scented, Napalm Death, Behemoth, Moonspell… Festival je vec poceo, prva grupa vec privodi kraju svoj nastup, a mi shvatamo da je odluka da ne ponesemo cepice za usi bila jedna od najgorih koje smo donijeli u zivotu! Ozvucenje je perfektno - ali za nastup na Rock-am-Ring areni! Malobrojnost publike samo odmaze; nesto vise od petine sale je nedovoljno da absorbuje prodorne zvuke. Tek sto smo ugledali dno naseg Weissbiera, Dew-scented izlaze na binu. „Bice ovo jako dugo vece!“, kaze mi moj saputnik. Publika je raznovrsna. Matoriji medju njima nose majice Napalma, klinci su uglavnom u majicama Behemotha, ali najbolji dio pripada Moonspellu; djevojcice su uglavnom odjevene u njihove ambleme. Vrijeme je da unesemo neki kofein u nase mjesine, pola deset je, nijedna od glavnih grupa nije zapocela svoj nastup, a mi smo vec umorni. Nas razgovor prekidaju Poljaci koji izlaze na binu, kao uvjek, precizno stilizovani, ali ovoga puta njihove maske nemaju zeljeni efekat u praznoj dvorani Werka. Ali zastrasujuci glas Nergala brzo nadomjesta sve to; hladan znoj ipak tece niz tijelo. Ili je to zbog promjene lokacije, blize vratima? Svejedno, njihova izvedba je vise nego dobra. Da li je to blagi smijesak zadovoljstva koji vidim na njihovim licima? I oni su svjesni da su u zenitu karijere. Poslednji album se i u zivoj izvedbi pokazuje kako besprekoran. Publika je vise nego zagrijana. Bice ih tesko nadvladati ove noci. Ovo bi lako mogao da bude njihov festival. Ispred nas gotovo citava redakcija Metal Hammera, glasno razgovaraju pokusavajuci da nadglasaju pojacalo. Koncert ih ne interesuje previse, ovo je samo jedna od mnogih koncertnih noci u nizu. Mislim, koliko puta mozes da gledas Napalm Death da ti ne dosade? Mom sagovorniku je ovo drugi put, gledao ih je u istoj sali prije desetak godina, i kaze da bi sigurno isao jos jednom. „Just for the fun of it!“ Dvadesetpet godina godina u poslu; sigurno nisu zamisljali da ce trajati toliko dugo kada su pocinjali. Njihov najveci problem je sta prezentovati publici; velicina njihovog opusa je impresivna, gotovo koliko i godine njihovog postojanja. Najava novih stvari se ne razlikuje previse od ranijih radova. Mozda je to jedan od razloga njihove dugovjecnosti. Minhen, poslednje stajaliste na evropskoj turneji, tesko da je ispunio njihova ocekivanja. Samo sat vremena svirke nije ono sto bi pozeljeli za cetvrtvjekovni jubilej. Ali surov je svijet biznisa, Darvinov princip vlada svime i svacim. Godinama vladate scenom, a onda, jednog dana, osvanete na rezervnom setu bubnjeva. Moonspell su vec na bini. Fernando je u elementu kao i obicno. Suvjereno vlada salom, visok, dominantan, harizmatican, samo zalisci odaju da su godine prosle. Ni oni nisu daleko od srebrene godisnjice. Jos samo desetak godina! Koncert otvaraju Finisterra stvari, dobro poznatom pjesmom sa novog albuma. Publika dobro reaguje; ocigledno su dobro prostudirali novi materijal. Pozadinom dominira poznati artwork „Provalije na kraju svijeta“. Vrijeme je za stare hitove; nista bolje nego kada imate asa u rukavu. Tada ni prosjecna izvedba nije toliko bitna. Jer, ipak su oni zvjezde veceri. Ponoc je, i koncert se blizi kraju. Medju prvima izlazimo iz sale; treba ustati rano. Poslednji utisci su razmjenjeni, festival je vec zaboravljen, dogovaramo se za nove koncerte...
Bojan Radmanovic

KAMELOT/Leaves’ Eyes
14.04.2007.
SKC, BEOGRAD

Nakon dva neprospavana dana & noci (direktni krivci Draconic ekipa), pomalo sam sumnjao u sopstvenu izdrzljivost, i molio nebesa za jos malo snage, tj. onoliko koliko je potrebno da adekvatno ispostujem jedan od najboljih power/prog metal sastava danasnjice, i njihov koncert, poslednji na turneji, a prvi u nasim krajevima. Napokon! Ovaj koncert u praksi je pokazao kakve rezultate donosi kombinacija organizacija + bend + publika, a da pri tome sva tri pomenuta elementa mogu da se ocene samo maksimalnim ocenama. Leaves’ Eyes, predvodjen gothic metal divom Liv Cristine (ex Theatre of Tragedy) i njenim suprugom Alexander-om Krull-om (Atrocity, da ne duzim sad o tome), imali su cast da otvore koncert, i u narednih sat vremena, sve brojniju publiku (konacni skor je nekih 800 ljudi, rekao bih) provedu kroz repertoar koji se sastojao od pesama sa dva dosadasnja albuma, Lovelorn i poslednjeg Vinland Saga. Gajim ogroman respect ka Liv i njenom kompletnom radu u proslosti, isto tako i ka Leaves’ Eyes muzici, ali nekako me nije napustao utisak da je ovo bend koji bolje prolazi na studijskim ostvarenjima, nego uzivo. Bilo je strasno tesko ostati koncentrisan, delom i zbog samog zvuka. Gitara i bas zvucali su mutno i nedefinisano, pa je vokalna sekcija ostajala bez melodijske pratnje instrumenata. Medjutim, lepo je sto ih je publika podrzala tokom celog nastupa (skoro sat vremena, cini mi se), iako je bilo evidentno da vecina i nije bas upucena u autorski rad sastava. Ranije objavljen podatak da ce Kamelot svoj deo nastupa da zabelezi video snimkom, takodje je momenat koji ulazi u istoriju, jer ovo je zvanicno prvi profesionalno snimljen metal koncert jednog svetskog benda kod nas! Sad najiskrenije, ocekivao sam veliki koncert, ali ono sto je Kamelot ekipa pruzila to vece, i sto im je vraceno iz publike (x 10), skoro da je nemoguce opisati u ovom reportu. Kako je sve izgledalo i koliko magije se moglo osetiti, osecanja su koja ostaju rezervisana za svakog pojedinca koji je prisustvovao ovom spektaklu. Zahvaljujuci Terra Nostra ekipi, set lista, koja je kako sam cuo trebala obuhvatiti iskljucivo poslednja dva albuma, prilagodjena je zahtevima publike, a i kapiram da bi ih masa rastrgla da se nisu osvrnuli i na hitove iz proslosti (iako je stav benda da se ne sviraju pesme iz pred 4th Legacy ere izgleda zalosna cinjenica koja se mora prihvatiti). Predstojeci album Ghost Opera predstavljen je sa nekoliko pesama, koje se medjusobno razlikuju, a opet, krecu kroz melodic, power i progressive metal vode, uz nesto mracniji pristup. Provereni hitovi, When the Lights Are Down, Center of the Universe, Descent of the Archangel, Memento Mori, Nights of Arabia, Forever... Tokom ove dve poslednje, narocito Forever, razmisljao sam o realnoj opasnosti od rusenja SKCa, jer da je onakvo raspolozenje i divljanje u publici potrajalo malo duze, ne bi ostalo nista od tog prelepog zdanja. Kamelot je vizuelno i sviracki vrhunski bend, a Khan najbolji metal pevac danasnjice (kad vec imam priliku da to izjavim, na njegov glas nisam ravnodusan od najranijih Conception dana), koji je u praksi pokazao da duga kosa nije presudna stvar u metal muzici. ^ak stavise, smekerski izgled i Geoff Tate-ovsko ponasanje na stage-u, uz neverovatan vokal i predivnu boju glasa, ostavili su veci utisak na mene, nego sto je i jedan pevac do sada kojeg sam imao priliku videti uzivo. ^ovek nije morao da recima trazi bilo kakvu podrsku publike, dovoljno je da pogleda u njihovom pravcu, da teatralno sedne na stage, i da stotine glasova fanaticno vriste u njegovom pravcu. Iako standardno hladan, kao i svaki Norvezanin, na momente je izgledao kao da ce zaplakati od srece, jer ovakva podrska ne bi ni robota mogla ostaviti ravnodusnim. Ostatak ekipe uvezban je do maksimuma (a i gostovanje Simone Simons iz Epica-e ulepsalo (upravo to!) je dogadjaj i u vizuelnom i u audio smislu), dok su kvalitetom zvuka nadmasili dobar deo bendova koji su nas posetili u proteklom periodu. Prvi bis zavrsio je vanvremenskom Karma-om, a za kraj je ostavljena bombasticna March of Mephisto, kao i iznenadjenje od strane organizatora, flasa od ko-zna-koliko litara sampanjca, potpuno zasluzenog. Sta jos reci nakon ovoga? Pretpostavljam da sam ovaj report mogao pisati i nakon par dana, kako bi me subjektivan ton bar malo napustio, ali ne bih testirao koliko ce to trajati. Kamelot koncert je ozbiljan kandidat za dogadjaj godine, iako jos nismo pregurali ni prvu polovinu iste.
Nebojsa Lakic

MOONSPELL
29.03.2007.
SKC, beograd

Moonspell su dosli u Beograd i objasnili kako se radi fenomenalan koncert. U sat i cetrdeset minuta neverovatnog nastupa napravili su presek kroz svoju plodnu petnaestogodisnju karijeru i oduvali cak i one posetioce koji nikada nisu culi ovaj portugalski bend ranije, a bili dovoljno srecni da se 29. marta nadju u velikoj sali SKC. Svetla (reflektori i rasveta) bili su potpuno nevidjeni i pravili su savrsenu potporu za muzicka desavanja na bini - krvava atmosfera crvenih svetla (Vampiria) i groblja na platnu u pozadini (Memento Mori i nama posebno draga Finisterra, jer su spot za nju snimali u Beogradu) ili vodeno plava (Awake, Nocturna) pravili su savrsenu atmosferu za mirnije delove, dok su strobovi i ostala rasveta tukli iz sve snage kadgod bi bubnjar Mike krenuo da vosti po bas bubnju. Fernando je imao savrsenu komunikaciju sa publikom, pozivajuci istu na pevanje, dizanje ruku u vazduh, zahvaljujuci se na maternjem nam jeziku i sve obecavajuci da ce doci i peti put u Srbiju (prvi put su bili u Beogradu 1997. kao predgupa sastavu Kiss). Nove pesme sa aktuelnog Memorial (kao i sa prethodnog The Antidote) zvuce vise nego ubedljivo uzivo (jos brutalnije, usudjujem se reci), ali najveci utisak ostavile su ipak hitovi Opium i Nocturna, dok je tokom himni Alma Mater, Vampiria, Full Moon Madness i Mephisto u publici nastao pravi delirijum. Kao poslastica bile su Abysmo (sa albuma Sin), kao i Tenebrarum Oratorium (sa debija Under The Moonspell), cijim su izvodjenjem i povratkom black metal korenima Moonspell napravili savrsen krug u svom radu. Mora se reci da je proslogodisnji nastup na Exit festivalu bio slabiji i da festivalska atmosfera ne prija toliko Portugalcima, sto zbog skracene duzine nastupa, sto zbog cinjenice da su Moonspell kao headlineri gospodari u sopstvenoj kuci. Za kraj vredi napomenuti da austrijska predgrupa Darkside nije bila losa, svirajuci neku vrstu death gothic metala, medjutim, ostali su u senci svojih ucitelja od prvog trenutka kada je Fernando progovorio sa publikom. Koncert za pamcenje.
Playlist:
From Lowering Skies, Finisterra, Memento Mori, Opium, Awake, Ruin And Misery, Abysmo, Blood Tells, Everything Invaded, Nocturna, Vampiria, Alma Mater, Full Moon Madness, Mephisto, Tenebrarum Oratorium, Capricorn At Her Feet
Danilo Nikodinovski

CANNIBAL CORPSE
07.03.2007.
SKC, Beograd

Iako Srbija nije redovna stanica na trasi najveceg broja renomiranih metal bendova danasnjice, ne bismo smeli da preterujemo u zalopojkama jer smo, evo, vec drugi put imali priliku da ugostimo najveci DM bend na svetu. Dakle, legendarni Cannibal Corpse su nas ponovo posetili i svojim neverovatnim pristupom poslu koji ih je cekao te veceri i potrosenom energijom ucinili da se ne osecamo ni najmanje inferiorno u odnosu na metal fanove iz bilo koje druge evropske zemlje. Ono sto je ovaj bend prikazao u noci 7. na 8. mart tekuce godine je zaista bilo jedno neverovatno i neponovljivo iskustvo, narocito za nas nenaviknute na ovako profesionalan i ekspresivan scenski performans. Bend je, inace, na samom pocetku nastupa demonstrirao postovanje i uvazavanje prema ljudima koji su dosli rasirivsi nasu nacionalnu trobojku na kojoj je duhovito i domisljato pisalo “Eaten Back To Serbia”. Inace, saznao sam kasnije da to nije njihov redovni ritual (kao sto je, recimo, bio kod Dimmu Borgir-a na Puritanical Euphoric Misanthropia turneji, kada se na kraju svakog nastupa Nick Barker sa publikom oprastao masuci njihovom nacionalnom zastavom), sto na najbolji moguci nacin potvrdjuje ono sto sam rekao u prethodnoj recenici. Dakle, svi pomenuti signali su jasno ukazivali da necemo biti jos jedna u nizu recki koje bend lupa vec nekih pola godine (tada su otprilike i k